Naslovna > Zanimljivosti > Novosti

Sve ima svoju strukturu;
Svaka materija,
Svaki predmet,
Svaka pojava,
Svaki proces,
Svaka misao,
Svaka ideja.

Materija ima svoje činioce,
predmet ima svoje delove,
pojava ima svoje elemente,
proces ima svoj tok,
misao ima svoj razlog,
ideja ima svoj cilj.
Sve ima svoju strukturu;
Sve ima svoju Arhitekturu.

Kompanija kao jedan složen sistem, ima svoju strukturu (arhitekturu). Strukturu kompanije možemo posmatrati na dva načina; kao fizičku stvar ili kao funkcionalni sistem. To su dva pojma koja opisuju istu pojavu. Razlika je samo u načinu posmatranja. Kada kažemo "200 zaposlenih", da li na to gledamo kao 200 osoba koje obavljaju svoje dužnosti u određenoj sferi privređivanja ili gledamo na to kao na 200 radnih mesta koje fizički treba obezbediti kako bi egzistirala funkcija u obliku u kome je to, sa jedne strane najpovoljnije za funkciju, a sa druge strane najisplativije.

Funkcionalni i fizički aspekt strukture su direktno srazmerni pojmovi. Funkcionalno važniji element u kompaniji podrazumeva akcentovaniji i izraženiji fizički prostor. Ta srazmernost funkcije i fizičkog prostora se proteže kroz celo hijerarhijsko stablo kompanije. Bitna stvar kod stvaranja fizičkog prostora jeste spoznati potreban "minimum" koji dozvoljava postojanje funkcije, ali i spoznati pravce u kojima se možemo fizički izraziti u cilju unapređivanja funkcije.

Strukturu kompanije, pored osnovnih elemenata (funkcija, fizički prostor) definišu i drugi veoma bitni elementi. Jedan, koji se uvek ističe kao osnovni pokretač, jeste CILJ, "... gde idemo?... šta hoćemo da postignemo?... kako vidimo kompaniju za 10 godina?..." (u ideološkom smislu) i CILJ - profit (koji je najosnovniji pokretač rada i privređivanja).

CILJ može biti i dobro osmišljen odnos poslodavac-zaposleni. U većem procentu uvek su indirektne stvari te koje dovode do povećanja radnog učinka, kreativnijih ideja, bolje organizacije rada.To sve polazi od prvog osmeha zaposlenog kada uđe u uređen prostor, dobro osmišljen da podržava kreativnost i kvalitet samog rada. Taj osmeh pređe u lep osećaj pri radu. Nošeni takvim osećajem nećemo sedeti na radnom mestu iščekivajući kraj radnog vremena. Sedećemo na radnom mestu uživajući i završavajući posao koji smo započeli. Završeni posao će firmi doneti rezultate koje će ona podeliti sa zaposlenima.

Sada, početni osećaj samopotvrde zbog dobro urađenog posla biva nagrađen i finansijski, a to je svakako pleonazam na kojem niko neće zameriti. To je proces koji ide stalno u krug, počinje sa zaposlenima pa ide do najvisih vrhova kompanije i ponovo se vraća na zaposlene. Ali ne, to nije izraz "vrtimo se u krug", to je više kao spirala koja ima kružni proces ali konstantno ide ka gore.

Postavljanje cilja je kao kovalentna veza u sistemu kiseonika (kompanija) i dva atoma vodonika (zaposleni). Cilj je znači bitan sastojak da bi potekla voda.

Ako se vratimo na konstataciju da sve ima svoju arhitekturu, jasno je da se ta arhitektura mora precizno definisati u formi - arhitektura zaposlenih ( iz uslova njihove potrebe za prostorom), arhitektura poslovanja,...itd. To su informacije koje leže u samom programu kompanije. Mogu se prikazati i podeliti u tri nivoa:
• Struktura kompanije na samom početku rada (empirijski uslovi- iskustvo prošlosti);
• Struktura kompanije danas (sadašnjost);
• Struktura kompanije sutra (budućnost);

Postavljaju se pitanja:

1. Da li smo svesni aspekata poslovanja koji su kompaniju iz prošlosti uveli u lepu i prisutnu sadašnjost ?

2. Da li prepoznajemo i negujemo aspekte poslovanja koji nas održavaju u sadašnjosti?

3. Da li imamo viziju " u kom pravcu će se kompanija razvijati i unapređivati ", i tako obezbediti sebi čvrstu poziciju u budućnosti?

Ukoliko je kompanija u prošlosti razvila "bolest" koju je prenela u sadašnjost ( u smislu samog prostora u kome egzistira ), raditi novo rešenje prostora kompanije sa ciljem rešiti probleme sadašnjosti bi nas odvelo u situaciju "lečenja simptoma". Upravo kombinacija svih informacija iz prošlosti-sadašnjosti- i možda najbitnije budućnosti, oformiće prave parametre bitne za "lečenje bolesti" i zdrave budućnosti.

To sve će nas na kraju dovesti do arhitekture prostora. Tada pitanje najpovoljnijeg postaje prostor koji dopušta da funkcija opstaje i nesto još bitnije, a to je da se razvija. Pitanje najisplativijeg postaje težnja, ne "koliko imamo sredstava", već "koliko smo spremni da uložimo za cilj".

Arhitekta Mladen Mladenović